Времеплов

НА МАРГИНАМА МЕЂУНАРОДНЕ СМОТРЕ ОЛДТАЈМЕРА У СОМБОРУ
Браћа по хобију
Не покреће их новац ни таштина. И нису докони богаташи. Љубав према тим лепим старцима на два или четири точка за њих је сасвим посебна и неизмерна. У Сомбору се окупљају већ десет година. Сада су стигли са разних страна, од Швајцарске и Италије до Црне Горе. Довезли су своје љубимце и приче. Дружили се и уживали у томе што их на свету има довољно за једно широко радосно братство

Пише: Радмила Таминџић

Сви су они попут велике деце. Младићи, као и седе главе. Имају неку дечју наивност, сјај у очима, шире радост око себе. Зато што обожавају нешто што ничему не служи, а само прави велики трошак. Олдтајмере. Последњи динар ће да дају за неки део, за неку изложбу, за смотру, за заједничке сусрете. Потегну из далека, натоваре свог изгланцаног маторца са четири точка на неку приколицу и – терај. А не мора са четири, има изгланцаних матораца и на два точка које њихови власници не би дали ни за шта на свету. Па кад се тако сви заједно скупе на једном месту, па кад је још леп дан као што је 26. априла био у Сомбору, на десетој Међународној смотри олдтајмера, онда је то пун погодак. И за њих, као и за оне што су дошли да уживају у њиховом уживању и у елегантним линијама које сведоче о појмовима лепоте некадашњег возног парка.
Ваљда само ова фела људи зна како са касом од 13.000 динара (куну се да су имали толико) може да прими стотинак олдтајмера и дупло више људи, да им, као омаж филму Национална класа, у Фабрици специјалних аутомобила приреди мали рели „фијата” 500 и 600 на полигону, да их одведе на ручак у Етно-кућу „Јелена” у Бездану (густ пасуљ са ребрима и купус салата – прсте да полижеш), да им подели медаље и пехаре, а увече да их води на журку у кафе „Дес Артс” у центру Сомбора. Не треба сабирати цифре и цене, јер то је нека друга математика, на делу су неке посебне размене и трампе, а на крају свима буде добро. Важно је да траје, да се не угаси. И да се сомборски Олдтајмер и креативни студио „Дес Артс” у јулу представи на Светском сусрету „Фијат 500 Клуб Италија” у Гарленди, а у октобру и на Сајму олдтајмера у Падови.

ПОВЕЗАНИ ПЛЕМЕНИТОМ СТРАШЋУ

Овај клуб из Сомбора настао је пре десет година као резултат ентузијазма неколицине пријатеља, а и надаље почива на томе. Прича се да је идеја потекла од његовог председника, Милована Радовановића Микана, али он баш не би сам да се кити тим перјем. Каже:
– Ма не знам да ли је то моја идеја, код мене све то дође некако спонтано... Почело је од једног „спачека” који сам купио у деловима, онда одем на неку изложбу „цитроена” у гаражи београдског „Мажестика”, па кренемо на ту страну. Дођоше на ред и трактори, па сад се у Дероњама организује „Вуков салаш” и изложба трактора. Онда смо убацили ватрогасна возила... Лудило. Идеја се родила у једном дану, па хајде и следеће године, па следеће, идемо са овим, па са оним... Догурасмо и до јубилеја, ни сам не знам како. Али једно је сигурно: иза ове десетогодишњице стоји пуно рада и труда читаве екипе људи захваљујући којима су ови Сусрети у Сомбору постали познати. Мислим да су ове године били најмасовнији до сада, ако не рачунам оне које смо организовали заједно са Суботицом.
Истичући хронични недостатак средстава, члан Клуба Драган Бокун апеловао је на помоћ у организовању оваквих манифестација и позвао све љубитеље и власнике старих аутомобила да се учлане у клуб. А познати сомборски ликовни и музички уметник Бранко Маравић, најзаслужнији за интернационализацију Клуба, објашњава:
– Захваљујући пријатељству са др Ђорђом Андријаном, у децембру прошле године основан је центар за Србију „Клуба ’фијат 500’” из Италије. Тамо је овај модел једна од индустријских икона. Очекујемо посету званичне делегације тог клуба. Доћи ће десетак „фијата 500” из Италије, а потом ћемо и ми бити њихови гости. Они су заинтересовани да се простор фабрике „Застава специјални аутомобили” претвори у неку врсту рестаураторске радионице и музеја за „фијат 500” у коју би се дотеривала возила пре свега из Италије, а онда и из целе Европе.
На јубиларним Сусретима био је, наравно, и др Ђорђо Андријани, који ради као експерт за Унеско. Прича нам, а његова супруга Слађана Средојевић преводи:
– Дошао сам овде са својим „фијатом 500” и „алфа ромеом”, два легендарна имена у италијанској аутоиндустрији. Наша сарадња не заснива се на новцу него на повезивању људи исте страсти, на чувању културног наслеђа из аутомобилске историје неке земље. То радим и на глобалном нивоу, сарађујем са Међународном федерацијом, па са онима у Немачкој, Француској, Италији, Швајцарској... Посебно ми је задовољство да радим и за Србију. Веома ме занима „Застава” и њена прошлост, скупљам документацију да је сачувам од заборава. Доста појединаца ми помаже у томе, али нема довољно подршке институција.

СКУЛПТУРЕ ПО ДРУМОВИМА ИДУ

Пехар за најлепши аутомобил на овогодишњој Смотри, за свој „тополино” из 1954. године, добио је Новосађанин Предраг Ћојо, који већ четири деценије живи у Швајцарској, а ускоро се сасвим враћа у земљу. Био је дирнут наградом, поготову што је случајно сазнао за овај скуп „браће по хобију” и није га мрзело да натовари свог љубимца на приколицу и превали толики пут. Сад више није важно ни то што му је пред Бечом пукла гума, па је путовао читавих 12 сати – битно је да пехар цакли у рукама.
Славко Бероња допутовао је из Будве својим белим „мерцедесом” из 1936, али са свим комфором савременог возила којим може да путује свуда по свету. Код куће има још пет којекаквих униката, а највећи понос су му два дрвена аутомобила која је направио сопственим рукама, као и аутобус из 1903. који је књаз Никола купио у Француској.
– Са тим имам само трошкове, морам да се стискам, па због новца ретко и идем на изложбе – вајка се. – Али шта ћу, љубав све решава. Ја сам пропали вајар, па кад направим скулптуру она стоји у парку, нико је не гледа, а ово су скулптуре које иду по друмовима.
И „вилис најт” из 1927. својом раскоши привукао ја пажњу учесника Сусрета у Сомбору. Његов власник, Бранко Богдановић, члан ауто-мото клуба „Ветеран” из Новог Сада, иначе аутомеханичар по струци, има још неколико аутомобила, али овај је једини спреман за вожњу кад треба ићи на неке скупове.
– Привлачи пажњу, овакав се може видети једино у филмовима. Овај је дошао из Холандије и сто посто је оригиналан – мењао сам га за један други, још старији, из 1913. Олдтајмерима сам се бавио целог живота, а и моја супруга их воли, иде са мном на изложбе.

***

Неспутани реалношћу
– Ми смо увек постављали више циљеве него што дозвољава такозвана реалност – прича Милован Радовановић. – Својевремено сам купио и рестаурисао неколико фијакера, мислио сам да то треба Сомбору, а они веле: „Шта ће нама фијакери?” Сваке године кажем да ја то не могу више, да немам снаге, увек банкротирам у неком смислу, али, ето, сада се појавио Ђорђо. Прво је дошао на Саобраћајни факултет, после смо га позвали у Сомбор, Бранко с њим контактира... Једна година, друга, трећа. Ђорђо се заљубио у Сомбор, оженио се Слађом, Шапчанком, родила се идеја да направимо причу са „фијатом 500”...

***

Мудро правило
По прописима Светске федерације за историјска возила ФИВА, каже Бранко Богдановић, три су критеријума да би једно возило могло да се рачуна у олдтајмере: да буде старије од 30 година, да буде оригинално (или стручно реновирано) и да се не користи у свакодневном саобраћају. Да нема овог последњег правила, безмало 30 одсто регистрованих возила у Србији могло би да се сматра олдтајмерима.